Доласком на власт, кнез Милошн је желео да посебно оживи цркве у Србији и да им да нови сјај. Проглашењем Крагујевца престоницом, било је неопходно саградити и православну цркву, која ће да буде ослонац и место окупљања, као и доношења важних одлука српских великаша.  Градња Старе цркве је започела1818. године, а одлука о томе је донета годину дана раније. Подигнута је на левој обали реке Лепенице, а са Милошевим венцем је била повезана дрвеним мостом, ћупријом. Мост је током година у неколико наврата рушен и изнова грађен, да би коначно 1927. године, на том месту подигнут данашњи, бетонски пешачки мост. Црква је посвећена Светом Духу и рађена је у маниру славонских и војвођанских цркава. Малих је димензија, али су правила, под којим је један православни храм уопште и могао да буде саграђен у то доба, била веома јасна. Црква је морала да буде мањих димензија од џамије, која се налазила у непосредној близини.

Стара црква је подигнута на месту на којем се некада налазило гробље. О томе сведоче надгробне плоче, које су узидане у темеље самога храма. Градња саме цркве  је завршена 1820. године а комплетно, са потпуно уређеним ентеријером и иконостасом 1829. године. Као главни неимар цркве помиње се Милутин Гођевац. Постоје подаци да је он у Србију дошао из Босне, а као година његовог рођења се помиње 1770. Унутрашњост је радио Ђузепе ди Антонио или ,,Талијан Антоније. Као његова главна испомоћ се помиње и Мартин, о којем се не зна готово ништа.

Служила је као митрополитска катедрала, дворска капела и придворна црква. Реч је о малој, једнобродној грађевини, у комбинацији са триконхосом. Правоугаоне је основе, са две бочне и једном централном апсидим. Засведена је полуобличастим сводом. Зидана је од ломљеним каменом. На северном зиду се налази мермерни ктиторски натпис.

Црква није живописана, али је иконостас који су радили исти мајстори из Раванице, Каленића и Вољавче, од велике вредности. Некада се у унутрашњости налазило девет сребрних свећњака и два кристална полијелеја.