Манастир Каленић, један од најлепших и најзначајнијих средњевековних манастира у Србији саграђен је почетком XV века за време деспота Стефана Лазаревића. Подигнут је као задужбина протодохијара Богдана, његове жене Милице и брата Петра, о чему сведочи ктиторска композиција у цркви и један каснији запис урезан у доњем делу ове фреске. Манастирски комплекс је претрпео разарања више пута  током свог постојања, али је црква посвећена Ваведењу Богородичином остала неоштећена. Основе сажетог триконхоса са припратом, црква је зидана од наизменичних редова камена и опеке, спојених дебелим слојем кречног малтера. Фасаде су вертикално подељене стубићима и пиластрима, а водоравно са два рељефна венца који иду око читаве цркве. Изнад централног дела наоса је постављена витка купола, док се изнад припрате уздиже слепо кубе.  Живописност и декоративност су главна обележја ове складне грађевине. Поткровља су богато украшена орнаментима изведеним у опеци. Наглашен је ритам полихромије спољних зидова, игра лукова, колонада, архиволти и стубића, као и разиграна форма кровова. У зони између кордонских венаца постављене су бифоре, а изнад њих колонаде са стубићима и кружне рељефне розете. Декоративна камена пластика на прозорима, порталу, розетама и луковима спада у најлепша остварења моравске школе. Њен главни мотив је преплет састављен од двочлане траке, стилизованих љиљана и палмета. Поред геометријских и флоралних јављају се и зооморфни и антропоморфни елементи. Један од најзначајнијих приказа рађен је у лунети изнад јужног прозора припрате. То је рељефни приказ Богородице са Христом и шестокрилним серафимима.

Сликарство Каленића спада у ред најуспешнијег средњевековног сликарства Србије. Одликује се сигурним цртежом, префињеним готово пастелним колоритом и нежном пластичношћу људске фигуре.

Манастир Каленић утврђен је за непокретно културно добро- споменик културе решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС бр. 341/48 од 10.03.1948. године,

а категорисан као културно добро од изузетног значаја одлуком Скупштине СРС („Сл. Гл. СРС“ бр. 14 од 07.04.1979. године).