Црква брвнара Св. Петра и Павла у Даросави код Аранђеловца је репрезентативни пример дрвених цркава које је народ градио у 18. и 19. веку. Саграђена је, према Доброславу Ст. Павловићу, односно према другим изворима које аутор наводи, 1832. године.  Први писани траг који помиње цркву брвнару је списак новосаграђених цркава у туријској капетанији, где се налази и црква у Даросави, а датира из 1. јануара 1833. године. Још један датум индиректно везан за грађење можемо пронаћи на каменим свећњацима који се налазе у цркви, где је на једном од њих испод текста о дародавцу, Михаилу Давидовићу, уклесана 1834. година. Такође, на дрвеном крсту у олтару записана је 1833, а на северним олтарским дверима 1841. година.

Црква брвнара у Даросави има вишеструки значај у историјском, архитектонском и етнографском погледу. Настала пре скоро двеста година у време када је Србија била под Турском влашћу, представља одраз тежње српског народа за очувањем националног идентитета и верске припадности. У архитектонском смислу црква брвнара представља најуспешније и најмонументалније остварење свог времена, сачувано у готово неизмењеном облику од времена свог настанка до данас. Њена вредност је утолико већа када се има у виду чињеница да је она једна од ретких  грађевина ове врсте сачуваних у Србији. Уметничка вредност цркве огледа се у богатству орнаментисаних детаља на вратима, прозорима, таваници, стубовима на трему, кордонском венцу. Ограда трема са осам стубова, масивна врата са розетама, мали прозорски отвори са унутрашњим капцима који се навлаче, реза која затвара врата, иконостас, осмоугаона розета у таваници, изрезани су у дрвету и обрађени геометријским орнаментима који су обојени црвено и зелено.  Овакав начин орнаментације у дрвету на овом типу грађевина, насталих у Србији у 19. веку, засигурно представља њен највиши домет. За локално становништво црква представља значајан верски и духовни центар око кога се и данас окупљају у време сеоских слава и већих верских празника и поред постојања нове цркве у селу. Поред тога, црква има и несумњиве амбијенталне вредности јер се налази у изузетно лепом природном окружењу, ван главних саобраћајница и загађења.

Црква брвнара утврђена је за непокретно културно добро – споменик културе решењем Завода за научно проучавање споменика културе у Београду, бр. 922/51 од 15.08.1951. године. Такође, овај споменик културе налази се на листи приоритетних интервенција (ПИЛ листи) у оквиру  Љубљанског процеса II.

У својој, скоро два века дугој историји, храм је обнављан неколико пута, а први обимнији радови су изведени 1905. године што се могло видети на запису под стрехом на улазу у трем (''9/4 1905 г. М.В.Н.'').  Следећа велика обнова се десила 1978. године и њом је руководио Завод за заштиту споменика културе Крагујевац, односно архитекта – конзерватор Мр Радослав Прокић. Након тога, црква је дуго одолевала зубу времена, али је због потпуне дотрајалости кровног покривача и великих конструктивних проблема наступило време за нову велику обнову. Преломни тренутак у најновијој историји храма који нас је све освестио и определио у његовој данашњој санацији и ревитализацији је пад дрвета, приликом невремена које се десило на дан 25.06.2014. године, којим је у потпуности урушен кров и кровна конструкција на западном делу цркве, на делу трема.

Kратак опис објекта и општег стања пре почетка радова

Храм је уобичајеног, издуженог облика са вишеугаоним преломима у трему и олтару. Целокупна дужина грађевине износи око 14,30 m, док јој је ширина око 5,50 m, тако да припада типу дрвених цркава средње величине (површине око 73 m2). Целом својом ширином је засведена плићим коритастим сводом од профилисаних и жлебљених шашоваца. Кров који је радовима на обнови током 1905. године „преломљен“ и покривен лимом, је конзерваторским радовима 1978. године реконструисан додатом конструкцијом којом се елиминисао прелом и на стрмом крову је постављена храстова шиндра. Сем крова, целокупна грађевина је у највећој мери сачувана у свом првобитном стању. Пуна је орнаменталних детаља који заслужују пажњу. Сем изузетне обраде дрвета на цркви је коришћена и вешта обрада камена (амвонска розета, розета трема, камени свећњаци) као и умешна употреба кованог гвожђа (змијасте решетке на прозорским отворима, крстови, полијелеј, звекири).

Стање храма непосредно пре израде Пројекта конзерваторско – рестаураторских радова, а нарочито након олујног невремена које га је захватило и додатно угрозило, је било алармантно. У општој лошој слици у којој се објекат нашао можемо издвојити следеће елементе који су доводили у питање даљи опстанак овог споменика културе: кров је скоро у потпуности био уништен, темељна конструкција је била јако дестабилизована, напрсла и угрозила је и остале конструктивне елементе, основна дрвена конструкција (зидови од талпи и стубови трема) су потпуно напустили вертикалност и правилан геометријског положај.

Пројекат конзерваторско – рестаураторских радова

Пројекат конзерваторско – рестаураторских радова на цркви брвнари Св. Петра и Павла је завршен у јануару 2014. године. Израђен је према условима за предузимање мера техничке заштите Републичког завода за заштиту споменика културе Београд и затеченом стању у којем се објекат налазио. Током израде пројекта коришћени су претходни елаборати, односно друга документација (извештаји, записници…) и литература којом располаже Завод за заштиту споменика културе Крагујевац. За ову прилику је занимљиво напоменути да су приликом израде пројекта коришћена софтверска решења која омогућују израду сложених елемената и тродимензионални приказ објекта, због комплексних конструктивних веза објекта (ластин реп, „дупли олук“…) као и визуелне и инжењерске провере нових конструктивних решења (кровна конструкција и конструкција шире стрехе).

Извођење конзерваторско – рестаураторских радова је финансирало Министарство културе Републике Србије, а реализација је спроведена у две фазе. Руководилац пројекта је био Зоран Јаглић, Дипл. инж. арх. са члановима тима Јеленом Муњић, Дипл. етнол. –антропол. и Бојаном Шаренац, Маст. конз. и рестаур. Прва фаза је реализована 2015. године и радове је изводила СЗГР ''Ивица Бјелић'' са седиштем у Смедереву. Друга фаза је реализована 2017. и 2018. године, а радове је изводила СЗР ''Техник'' Рача са седиштем у Крагујевцу.

опис стања уз образложење и опис пројектантско – конзерваторског приступа

темељи

Темељи су израђени од ломљеног камена са вођењем оба лица зида дерсованим у кречном малтеру. Дебљина темељних зидова износи 50 cm, док је њихова висина 70 cm мерено од дрвене темељаче до дна темељног зида, што даје дубину фундирања од 55 cm до 30 cm у зависности од пада терена и коте тротоара. Стање темеља је било веома лоше. Везивни материјал је са спољашње стране темељних зидова потпуно растрешен и осипао се, а на великим површинама уопште и није постојао. Најкритичније стање темеља се уочавало на јужној страни храма у делу до апсиде. Ту је темељни зид напукао и потпуно изашао из геометријског положаја. Остала конструкција изнад темеља је пратила овај деформитет (темељача, стуб, талпе...) и тако угрожавала комплетну статичку слику објекта. Мерењима су утврђена огромна одступања хоризонталности горње површине темељне зоне која досежу до 30 cm мерено у подужном правцу (исток – запад).

Опредељен начин конструктивне санације темељне зоне је подразумевао кампадно подбетониравање темеља армираним бетоном у целокупном обиму до минималне дубине фундирања од 80 cm. Услед великих одступања у погледу хоризонталности темељне зоне, односно целокупног објекта, читава конструкција изнад темеља је морала бити подигнута ланчаним дизалицама, а након тога је извршена нивелација зидањем ломљеним каменом (''под вагрес'') у свему по угледу на постојеће (врста камена, начин обраде и уградње). Након статичке и нивелационе санације на темељним зидовима су очишћене спојнице, извршено је прање комплетне површине зидова и на крају је извршено дерсовање кречним малтером са претходним инјектирањем пукотина. Изнад темеља је постављен слој хоризонталне хидроизолације, на којем су се даље полагали дрвени елементи темељне конструкције – удвојене темељаче, сантрачи...

зидови

Зидови су ослоњени на двојној темељној греди ширине 22 cm и укупне висине од око 37 cm (14+23). Носећа темељна греда ''атула'' је местимично спојена на ''уво'' дрвеним гредицама – летвицама са темељном гредом изведеном на унутрашњој страни темељног зида. Зидови храма су изведени од храстових талпи дебљине од 8 – 9 cm, висине од 17 до 21 cm и дужине која варира и креће се од 1,5 метра, 5 метара и иде чак и до 11 метара изнад северних врата. Талпе су изведене са двојним олуком и на угловима су међусобно везане ''на ластин реп'', док су насатично спојене гвозденим можданицима. На јужној страни цркве се јавља двострано жлебљени стуб како би се преполовила потребна дужина талпи које су до стуба, у хоризонталном смислу, наслагане на перо и жљеб. Тај случај спајања на перо и жљеб се јавља и на западном и северном зиду где се талпе спајају са довратницима изведеним у виду стуба жлебљеног са једне стране. Наспрамно су зидови у правцу север – југ повезани и ''укрућени'' гредама тавањачама (распињачама) 15/18 cm. Многим накнадним интервенцијама су додаване различите конструкције које су требале предупредити и спречити даље конструктивне деформације објекта, па су тако изведене бројне челичне затеге у нивоу пода и у висини тавањача. Изведен је и својеврстан егзоскелет у виду међусобно спојених дрвених стубова и греда који потпуно опасују објекат. Ове интервенције нису дале најсјајније резултате што показује и тадашња конструктивна слика објекта.

Након статичке стабилизације темељне зоне приступило се радовима на враћању дрвене конструкције у вертикалност, односно у исправан геометријски положај. То је учињено подизањем појединих делова објекта ланчаним дизалицама и вршењем напрезања дозираним силама притиска, односно затезања, употребом челичних сајли, хидрауличних и ланчаних дизалица, као и извођењем посебних подконструкција за потребе ''сидрења''. Овај поступак је био јако ''стресан'', како за конструкцију објекта, тако и за све учеснике у пројекту, али се на крају успешно завршио довођењем комплетне конструкције објекта у домен потпуно прихватљивих одступања од правилног геометријског положаја, која су на оваквим објектима неминовност. Замењени су само елементи који су били оштећени до мере неупотребљивости (делови темељача, венчаница…). Сви елементи су замењени у свему по угледу на аутентично у погледу врсте дрвета, димензија, начина обраде и уградње.

кров

Пре почетка извођења радова, затечена кровна конструкција је представљала остатак реконструкције изведене седамдесетих година прошлог века. Пре тадашње интервенције кров је био блажег нагиба и прекривен лимом. Реконструкцијом су на затечену ''преломљену'' кровну конструкцију ослоњени и настављени ''нови'' рогови, формирајући стрми кров, уз прирошке који су ослоњени на рогове формирали уску стреху (~60 cm) око храма. За нови кровни покривач је употребљена храстова шиндра, која је временом потпуно дотрајала. Услед таквог стања кровног покривача, дотрајао је и лажни свод изведен од шашоваца. Поврх свеукупне дотрајалости материјала, у већ поменутом невремену, десио се и пад дрвета који је потпуно уништио западни део кровне конструкције у јако растресао конструкцију трема. Непосредно пре радова је хитном интервенцијом западни део кровне конструкције је покривен слојем хидроизолације (''Кондор'').

Конзерваторско – рестаураторским радовима је демонтирана затечена кровна конструкција и кровни покривач. Овим радовима је искоришћена прилика да се потпуно замени кровна конструкција и кровни покривач, а да се црква презентује у свом аутентичном обликом, са широм стрехом. ''Нови'' кров је изведен у складу са тада доступним материјалним остацима уз коришћење знања, искустава, пропорција и аналогија са другим црквама брвнарама са овог подручја (црква у Рачи, Брзану, Покајница у Великој Плани), па је тако формирана ''шира'' стреха реконструисањем остатака ослањања дајака у горњој зони зидова. Након постављања рогова, клешта, прирожака и ћенарки, изведено је постављање хидроизолације, у виду самоносеће паропропусне водоодбојне фолије, ослоњене на рогове. Покривање крова је изведено храстовом шиндром дебљине 5 cm, а дужине 95 – 105 cm са преклопом од 20 – 25 cm у вертикалном смислу и преклопом од 15 – 2 cm у хоризонталном смислу, са спајањем на перо и жљеб, односно на ''ламб''. Храстова шиндра различите ширине од 16 – 25 cm је закивана ручно кованим ексерима – кованицима у баскије димензија 5/8 cm које су постављене на осном растојању од 80 cm. Шиндра је потапана у врући раствор дестилисаног катрана и ланеног фирнајза, а сви остали дрвени елементи храма су третирани овим раствором у потребном броју премаза. Завршно је изведена слемењача пресека 17/17 cm која се ослања на рогове, а у коју је ужлебљен завршни ред шиндре. Два сачувана метална крста су очишћена, репарирана, конзервирана и завршно постављена на слемењачу.

подови и тротоари

Подови су у наосу изведени од правилних камених плоча, постављених на земљи и слоју песка и заливених цементним малтером. Код западних врата висинска разлика је решена извођењем полукружног степеништа са две висине од великих камених комада, док је код северних врата денивелација савладана једним степеником изведеним од великог каменог квадера. Пред олтарским дверима се, између камених свећњака, уздиже кружни амвон богато украшен геометријским шарама и изведен од једног комада камена. Под на трему је већим делом бетониран. Камена розета, кружног облика и једноставније декорације, која се према подацима прузетим од Доброслава Ст. Павловића2 и из ранијих елабората Завода, налазила у поду трема, била је депонована испод звоника. Под је на јужном делу храма потпуно утонуо пратећи слегање и деформацију темеља. Тротоар око цркве је изведен од камена неправилног облика и готово је у потпуности био прекривен вегетацијом и наносима земље.

Конзерваторско – рестаураторским радовима су све подне површине у потпуности  демонтиране уз претходно техничко снимање и обележавање ради враћања свих елемената у првобитни положај. Након спроведених археолошких истраживања којима је испитана унутрашњост цркве извршено је насипање земље са набијањем и довођењем на потребну висинску коту усаглашену са подизањем утонулог дела темељне зоне и надземне конструкције. Очишћени свећњаци су враћени у своје првобитне положаје, а амвонска розета из наоса је сада „утопљена“ у под са њеним благим наглашавањем већом висином. Касмена розета из трема је враћена у свој првобитни положај на поду испред улазних врата храма. Под је изведен враћањем свих комада камена на своје аутентичне позиције постављањем на слоју жутог песка и завршним заливањем кречним системом на бази природног хидрауличног креча. Извршено је фино планирање терена око цркве са извођењем засека за одвођење атмосферилија земљаним риголама од објекта и након тога постављање комада камена на слоју песка без завршног заливања спојница.

Конзерваторско – рестаураторским радовима су све подне површине у потпуности  демонтиране уз претходно техничко снимање и обележавање ради враћања свих елемената у првобитни положај. Након спроведених археолошких истраживања којима је испитана унутрашњост цркве извршено је насипање земље са набијањем и довођењем на потребну висинску коту усаглашену са подизањем утонулог дела темељне зоне и надземне конструкције. Очишћени свећњаци су враћени у своје првобитне положаје, а амвонска розета из наоса је сада „утопљена“ у под са њеним благим наглашавањем већом висином. Касмена розета из трема је враћена у свој првобитни положај на поду испред улазних врата храма. Под је изведен враћањем свих комада камена на своје аутентичне позиције постављањем на слоју жутог песка и завршним заливањем кречним системом на бази природног хидрауличног креча. Извршено је фино планирање терена око цркве са извођењем засека за одвођење атмосферилија земљаним риголама од објекта и након тога постављање комада камена на слоју песка без завршног заливања спојница.

иконостас

Иконостас цркве брвнаре у Даросави чини иконостасна преграда, царске двери, северне двери, крст са Распећем, икона Исуса Христа, икона Богородице са малим Христом, икона Светих апостола Петра и Павла, икона Три јерарха, икона Св. Ђорђа, икона Св. Арханђела Гаврила и икона Вазнесења Христовог. Иконостасну преграду чини зона сокла, зона престоних икона и зона празничних икона изнад које је велики крст са Распећем. Састављена је од дрвених, вертикално постављених греда и хоризонтално постављених дрвених дасака.

Трагови активне црвоточине на дрвеном носиоцу свих икона присутни су у виду великог броја улазних и излазних рупа. Ксилофагни инсекти могу трајно оштетити дрво бушећи ходнике унутар њега и прекидајући континуитет дрвених влакана чиме се смањује чврстоћа и стабилност дрвета.

Оштећења разних врста могу настати услед држања дела у неадекватном простору. Иконе Вазнесења Христовог и Св. Ђорђа пре конзерваторско – рестаураторских радова нису биле на иконостасу цркве већ су држане у неадекватним просторијама где су биле изложене лошим манипулисањем. Тако је дрвени носилац иконе Вазнесења Христовог оштећен дејством глодара, а икони Св. Ђорђа недостаје део.

Појава пукотина и раслојавања унутар структуре икона последица су губитка еластичности подлоге, бојених слојева и слоја лака услед чега они не могу испратити промене запремине дрвеног носиоца. Заштитни слој лака потамнео је таложењем прашине и чађи.

Изведени конзерваторско – рестаураторски радови:

1. фотографска, видео и друга снимања;

2. израда текстуалне, техничке, фотографске, видео и компјутерске документације, пре, у току и након радова;

3. конзерваторска испитивања: оптичка и испитивања под УВ лампом;

4. фиксирање угрожених делова лица иконе;

5. учвршћивање носиоца иконе;

6. механичко и хемијско уклањање нечистоћа;

7. фумигација;

8. импрегнација носиоца;

9. постављање нове подлоге на местима где она недостаје;

10. реконструкција бојених слојева;

11. лакирање.

Фиксирање бојених слојева и подлоге на иконама из цркве брвнаре у Даросави вршено је јапан папиром и 3% туткалним раствором. На овај начин санирани су нестабилни делови лица икона. Овако заштићено лице икона додатно је фиксирано инјектирањем туткала у дубоке пукотине, а затим третирано топлом пеглицом температуре од 300С до 500С.

Дубоке пукотине настале раздвајањем дрвених плоча носиоца саниране су лепљењем и постављањем дрвених ојачања у виду ластиног репа. Међупростор између плоча носиоца испуњен је мешавином ситне пиљевине и дрвофикса. Како би се спречило смицање залепљених делова, на линији претходног лома, у структуру оригиналног дрвеног носиоца постављена су ојачања у виду ластиног репа.

Будући да је чишћење један од иреверзибилних процеса у конзерваторско-рестаураторском третману, са великом пажњом доноси се одлука о његовој примени. Чишћење је конзерваторско – рестаураторски третман који физички мења површину уметничког дела, а самим тим доводи до визуелних промена. Чишћење икона цркве брвнаре у Даросави вршено је након сондажног испитивања понашања површинских слојева, лакова и накнадних премаза у контакту са одређеним средствима за чишћење. Пробе чишћења рађене су Wolbers-овим и Feller-овим тестом и vulpex сапуном. Најбоље резултате дала је комбинација хемијског и механичког чишћења. Потамнели, пожутели и закорели слој лака омекшаван је ацетоном након чега је вршено дочишћавање vulpex сапуном. Механичким путем, хируршким скалпелом, скидане су дебље наслаге воска.

У циљу спречавања складиштења ксилофагних инсеката унутар дрвеног носиоца вршена је фумигација икона и иконостасне преграде.

Како би се успоставило визуелно јединство урађена је реконструкција сликарске основе на местима где је недостајала. Површине на којима се није очувала оригинална подлога испуњене су дрвеним китом.

На иконама са иконостаса цркве брвнаре у Даросави техником стандардног ретуша урађена је реконструкција бојених слојева. Након тога постављена је позлата на местима где је она недостајала. Као завршни поступак нанесен је заштитни слој лака.

У оквиру конзерваторских радова у цркви брвнари у Даросави вршено је уклањање талога прљавштине са два камена свећњака. Ови свећњаци израђени су од седиментних стена хетерогеног састава. Налазе се у источном делу цркве, између амвона и иконостаса. У облику су правоугаоног стуба са три правоугаона „венца“ која рељефно излазе из масе стуба. Оба свећњака имају натпис на једној од страна.

Изложени времену и простору камени свећњаци били су погодна подлога за таложење различитих нечистоћа. Површински слојеви прљавштине на чирацима садрже у великој мери слој чађи и лепљиви слој воштаног и парафинског испарења. Површина талога износи од 1 до 3mm и црне је боје. Површине камена где су свеће прислањане су гореле.

Узевши у обзир стање камених свећњака, простора и окружења у коме се налазе као и изглед цркве након конзерваторских радова на архитектури донета је одлука да се чишћење изведе тако да се остави слој патине у малим траговима чиме се неће нарушити ликовна вредност дела, а остаће сведочанство о првобитној употреби свећњака. Сходно овој одлуци  вршено је чишћење по принципу минималног захвата. Невезана прашина одстрањена је благим чишћењем финим четкама. Након тога површине су третиране ph неутралним сапуном који је неутралисан водом под притиском. Дочишћавање тврдокорних наслага вршено је амонијум карбонатом.

уместо закључка

Опсежни конзерваторско – рестаураторски радови изведени на цркви брвнари у Даросави створили су услове за несметано обављање свих религијских обреда у складу са њеном примарном функцијом. Међутим, могућности за њену пуну ревитализацију и одрживост су бројне. Општина Аранђеловац са својим природним богатствима и реткостима (минерална вода, Рисовачка пећина) и богатим културно–историјским наслеђем, нарочито из 19. века када је био резиденцијално место династије Обреновић, поседује значајан потенцијал у области туризма. Цркву треба укључити као незаобилазан део туристичке понуде, како као атрактиван садржај који ће континуирано бити презентиран туристима из земље и иностранства, тако и као саставни део традиционалне манифестације интернационалног карактера „Мермер и звуци“. Такође, треба размотрити и могућности за организовањем летњих духовних школа у природи, ликовних (вајарских) колонија, школа конзервације, веронауке и сл. Завод за заштиту споменика културе Крагујевац наставиће да ради на ревитализацији и презентација Цркве брвнаре у Даросави заједно са Епархијом Шумадијском, као власником и корисником објекта, локалним становништвом, али и релевантним институцијама локалне самоуправе без чијег учешћа то не би било могуће.