Са рађањем српске модерне престонице, јавила се потреба за подизањем посебних места за становање Кнеза Милоша, као и чланова његовог двора. Поред Кнежевог и Шареног конака, који нису сачувани, саграђен је и Амиџин конак, једини преостали примерак дворске архитектуре Милошеве старе престонице. Име је добио по ''Амиџи'', Сими Милосављевићу-Паштрмцу, најближем сараднику Кнеза Милоша. Конак носи име и Момачки, јер је служио за смештај кнежевих момака из најближе пратње. Саграђен је у периоду од 1818. до 1822. године.

Конак су градили најбољи мајстори тог времена, Јања Михаиловић, Тодор Петровић, мајстор Веселин. Рађен је у балканско-орјенталном духу, у време када је Србија још увек била под турском влашћу и тек стицала аутономију.

Сам конак је саграђен на косом терену, тако да се чини као да има некакав полуспрат. Део приземља је ојачан посебном конструкцијом од камена.

На улазна врата је постављен звекир од кованог гвожђа, поред којег су смештени мали прозори, украшени кованим решеткама. На горњем делу се налази трем. Објекат је зидан бондруком, уобичајним начином грађења у XIX веку. Ентеријер је подељен на осам просторија, које су служиле за смештај и спавање.

Почетак владавине кнеза Милоша је уједно и почетак утемељења једног новог грађења, под јаким утицајем уметности турске империје. Овакав начин градње карактерише одсуство орнамената и минимална украшеност. То се посебно односи на фасаде и прозоре на кућама, који су мање украшавани.

Зграда звана '' Амиџин конак'' у Крагујевцу утврђена је за културно добро-споменик културе Решењем Завода за научно проучавање споменика културе Београд  бр. 446/47, од 28.10.1947. године, а категорисана као културно  добро од великог значаја за Републику Србију  07.04.1979.године,  ''Службени  Гласник  РС'', бр. 14/79.