Бројне теорије, развијане у стручној јавности, о настанку и датирању индустријске револуције и дизајна, битне су за схватање, а пре свега компаративно вредновање истоветних процеса на територији под ингеренцијом Завода за заштиту споменика културе Крагујевац. Иако закаснели, неоспориви су делатност и тежња народа са овог простора да ухвати корак са цивилизацијом и уврсти себе у друштво прогресивних нација.

Материјални трагови индустријализације на нашем простору везују се за прву половину 19.века, и перманентну неопходност одговарања војним изазовима који су наметани новоослобођеној балканској државици (Барутана у Страгарима, Арсенал а потом и фабрика Топова у Крагујевцу...). Војну индустријализацију, поред развитка рударства (Сењски рудник) пратио је читав низ занатских, компатибилних делатности - радионице за израду чоје, столарских елемената, кожаре... То је представљало одређену спону са изворним занимањима и техничком културом овог народа наслеђеном из ранијих времена. У овом контекст, као материјални сведоци, данас на рекама и потоцима још помало егзистирају бројне воденице, ваљавице и стругаре, као највреднији бисери молинолошког наслеђа Шумадије и Поморавља. Захуктавањем индустријализације, логично је уследио читав низ успешних пројеката и појава у деценијама које су долазиле. Изградња железничке мреже и Закон о помагању домаће индустрије из 1873. године, представљају јасне показатеље приоритета које је себи поставила тадашња Краљевина Србија. Уследило је повезивање Крагујевца са главним пружним токовима, као и са Сењским Рудницима, одакле је довожена руда неопходна за рад Ливнице. Даља еволуција индустријализације тесно је везана за аграрне потенцијале овог поднебља, па се сходно томе доста улагало у модернизацију производње, обуке кадрова (Пољопривредно добро у Добричеву), а пре свега у преради сировина (парни млинови, текстилна индустрија ...). Као пионири електрификације, поново се овде јављају најстарији трагови материјалног наслеђа (Зграда старе енергетике ВТЗ-а), евидентирани како у урбаном тако и руралном културно - природном пејсажу.

Овакав тренд настављен је у заводској пракси и током 90-тих, када се све више схватао значај молинолошког наслеђа, (готово паралелно са истоветним токовима у свету) којим обилујемо а које има многоструку вредност попут индустријског - технолошку, социолошку (прича о животу и свакодневици једне средине), етнолошку...  Након 2000.године, крагујевачки Завод је своја проучавања проширио на упознавање са успешним и мање успешним примерима пренамене простора и целина индустријског и техничког наслеђа, у смислу самоодрживости. Оваква делатност нужно је била праћена и јаким медијским ангажманом у циљу презентовања и едуковања средине, као и презентовањем употребних потенцијала.

Па ипак, у свакодневном односу према индустријском наслеђу и његово прихватање још увек смо далеко од других, зрелијих средина, за које су фабрички димњаци одавно постали прихватљиви елементи визелне перцепције градова и села. Сва уложена енергија вредних и напредних људи Шумадије и Поморавља, који су у протеклим временима градили, уводили иновације и имали визију, још увек стоји заробљена у бројним материјалним сведочанствима, која још увек чекају да буду истражена и сачувана за будуће нараштаје.